Zaz, prvi put kada sam je čula, bez obzira što reči nisam razumela, emocija me je ponela. Tako duboko, lepo, autentično, van opšte prisutnih standarda.
Nešto predivno …
Svako od nas različito oseća sopstvene emocije.Zaz sem emotivne dimenzije ima i odlične poruke u svojim pesmama, kao neko ko kritički posmatra stvarnost u kojoj živimo. Kao što ona kaže svet maski, koje mi se gade … Iskrenost i dobronamernost kao vrednosti  koje su usmerene ka drugima  nama samima  osvetljavaju ne samo dušu ili srce već i čine da i misli budu svelte i čiste … Da toga je sve manje. Konzumerizam je na snazi, imati više, imati bolje i biti ono što treba kako bi se imalo a ne kako bi se postalo. Molim vas mislite o tome i ne dozvolite da izgubite smisao samog postojanja po sebi. To je najvrednije – barem  meni. Mogu da razumem zaista različite vrednosne sisteme, ali ne mogu da kažem da ih i poštujem.

I kao što Zaz kaže:

“Дете је сачињено од игре,
његова суштина се одсликава у капацитету да узме свет здраво за готово,
без потребе да посегне за уређеним системом мисли у својој глави.”

Da previse kalkulacije … kako se ovo uklapa u moje ciljeve, gde je moj interes … svet odraslih pokrenut prvo egistencijalnom borobom. Slažem se sa Maslovljevom hijerahijom potreba … ali zašto se većina ljudi zaglavila na fundamentalnim nivoima, ili napravila zamenu teza tako što samoaktuelizaciju vide isključivo kroz karijeru i dostizanje profesionalne superiornosti?

Ljudi profesija je sredstvo ka mnogim višim ciljevima koji nisu vezani za aspekt imati. Postizanje ekspertskog znanja u struci samo omogućava stabilnost, platformu koja postavlja osnov za dalji razvoj i lično ostvarenje. Da, platforma sa koje se živi, a ne platforma za koju se živi.

Trenutci nepomućene sreće doživim kada ljudima u očima vidim bistrinu i prihvatanje ne zato što im trebam već zato što postojim.

Samo zato.

Recite mi kada je vasa sreća nepomućena? Koji su to trenutci …

Ostavljam vas da doživite reči pesme na vaš način …

Пролазници

Пролазници у пролазу, проводим време гледајући их како размишљају,
ужурбаних корака, повређених тела, кораци им лако откривају прошлост

без обзира што ја подозрива, у заседи,
постајем свесна њихове игре, од њиховх лица као маски ми се гади,
шта друго чинити него претварати се, то добро паше уз ово доба.
Прође, прође, проћиће,
последњи остаће

Дете је сачињено од игре,
његова суштина се одсликава у капацитету да узме свет здраво за готово,
без потребе да посегне за уређеним системом мисли у својој глави.

Јесен већ стиже, као јуче да беше лето, време ме изненађује, чини ми се да убрзава, бројке мојих година, воде ме ка месецу за којим жудим.

Прође, прође, проћиће,
последњи остаће

Сваки месец је у залогу у различитим циклусима,
занимљиво како ме вирови воде кроз време, из једног стања у друго,
неумољиво се колебам.

С’временом стремим равнотежи,
сваки пут кад проценим људе добијем нови савет
шта би требала променити код себе да би напокон постала слободна.

Гласови се ослобађају, излажу у витринама света у покрету,
тела која плешу у осмози, клижу, тресу се, мешају и привлаче се неодољиво.

С’временом стремим да се изразим,
свако осећање даје ми жељу да искажем недоречено
надајући се да ће правда бити учињена у нашим тужним успаваним животима.
Прође, прође, проћиће,
последњи остаће

Kako vi doživljavate Zaz?  A kako doživljavate sam život?  Šta je po vama život vredan življenja?

Ćaos