Kada se ne bi plašili – kako bi naš život izgledao?
Da li ste razmišljali o tome, koliko nam dnevno energije ode na to da se predstavimo u što boljem svetlu, kao što kompetentniji stručnjaci koji su uz to i uravnoteženi i harizmatični, jer biti raspoložen je još jedan od zahteva koji se poslednjih godina prilepio uz uspeh.
Kako bi bilo dobro svu tu igru skloniti sa strane i napraviti okruženje u kome ljudi slobodno komunicaraju šta ne znaju, otvoreno traže podršku, padaju i idu napred.
U našoj kulturi sramota je ne znati, ljudi se često zacrvene kada nešto pogrešno kažu ili kada ne znaju.
Ali gde je taj “savršeni” čovek sa kojim se mi poredimo i merimo?
Ne znam da li ste čitali i koliko vam je poznat naučni rad profesorke Carol Dweck i knjiga “Mindset”? Ona govori o novoj teoriji uspeha, o postojanju dva potpuno suprotna mentalna sklopa, neko ih prevodi i kao način mišljenja: Razvojni (Growth mindset) i Fiksni (Fixed mindset).
Priča je vrlo jednostavna, čovek koji ima fiksni mentalni sklop doživljava sebe da je on takav kakav jeste. Da je njegova inteligencija definisana, njegov karakter takođe i da se sve to ne može promeniti. Čovek fiksnog mentalnog sklopa ceo svoj život nastoji upravo to i da potvrdi, i sve ono što može da ugrozi tu ‘sliku o sebi’ da u širokom luku izbegne. Npr. profesorka je pričala kako je ona kao mala imala fiksni mentalni sklop i kako je bila izvrsna u dva školska predmeta, i na poziv da ode na takmičenje, kategorički odbija jer nije želela da rizikuje svoju sliku o sebi koju je uvažavala od profesora i u okruženju. Šta ako ne pobedi? Šta ako ne bude ni u prva tri mesta? Koliko smo mi možda razgovora za posao odbili, baš upravo zato, šta ako ne prođem, šta ako padnem test? Da! Ali šta ako uspem?! Neuspeh za osobu fiksnog načina razmišljanja nije opcija.
Razmislite samo da li je moguće razvijati karijeru sa fiksnim načinom mišljenja u digitalnoj eri?
Pre nego što nastavim dalje priču, da kažem nešto što smatram najvažnijim –
Da li je moguće napraviti nešto novo, uraditi bilo kakav iskorak, ili napredak bez neuspeha?
Za koga smo čuli da je imao kontinuiran pravolinijski uspeh?
Nasuprot tome čovek sa razvojnim načinom mišljenja neuspeh ne doživljava lično,
zato što on nema fiksirana uverenja o sebi – da je kao prvo dovršen, zatim da je određenog nepromenljivog karaktera i inteligencije. Ukoliko mu se desi neuspeh, ne poistovećuje se sa njim i ne doživljava sebe gubitnikom već iz te situacije pokušava da pročita povratnu informaciju:
– da li je neophodno da se više potrudim
– da li treba da naučim nešto novo
– da možda potražim pomoć?
Na taj način čovek razvojnog mišljenja ulaže dodatnu snagu, napor i razrešava situaciju i nastavlja dalje da se razvija.
Jedna od široko rasprostranjenih zabluda je da ako si talentovan, ti ulažeš malo napora, tebi to jednostavno ‘samo’ ide. I kada ljudi čuju koliko je u stvari ta osoba uložila vremena i rada da bi napravila taj uspeh šokiraju se. I dalje važi izreka – Niko se nije naučen rodio. Samo u ovom kontekstu možemo reći – Niko se nije razvijen rodio.
U čemu je suština, ne u tome što je jedan način inteligentniji od drugog, već što jedan živi ispunjen život i doživljava nove stvari a drugi ne živi, već samo ponavlja, potvrđuje, i strahuje da u jednom momentu neće više moći to da podrži. Najgore je što i neće, jer život nije statičan.
Niko od nas na sve životne teme i izazove nema samo jedan način mišljenja, svako od nas ima oba. Svakako da nam je jedan u odnosu na drugi dominantan.
Važno je da se oni mogu promeniti, to su samo putevi u mozgu koje smo mi napravili našim uverenjima o sebi kroz ponavljanje, ali mi isto tako možemo i da pođemo drugim putem i njega da utabamo i da promenimo fiksni u razvojni mentalni sklop na teme koje sami izaberemo.
Zapamtimo da se uverenja itekako mogu promeniti, krenite prvo od onih u koje odavno sumnjate, pa polako nastavite do onih najokorelih za koje godinama mislite – ma nema šanse da ja to promenim/savladam …
Na razvojnom putu će nam pomoći:
– da idemo u susret izazovima umesto da ih izbegavamo kada procenimo da nam ne sleduje uspeh 100% (upravo je to razvojni potencijal, šansa kada možemo da padnemo)
– da poslušamo i zaista čujemo šta drugi imaju da nam kažu i da to prihvatimo (drugi su svi koje poznajemo i ne poznajemo, u pisanoj i živoj reči)
– da shvatimo da se posebna stručnost ne postiže talentom, već radom, trudom, saznanjem i istrajnošću
– I možda najvažnije da prestanemo da se plašimo neuspeha već da ga prihvatimo kao sastavni i neophodan deo razvoja. Pa šta ako ne uspemo, još bolje je ako nam taj uspeh otvori uvid na sledećem nivou, koji i nije bio moguć da se baš taj neuspeh nije desio.
Na taj način ćemo imati šanse da dosegnemo i razvijamo potencijal koji u sebi nosimo i
da zaista živimo život.