Dragi čitaoci,

Čujem da se raspitujete šta je sa blogom jer novih tekstova nije bilo od marta. I vi ste meni nedostajali. Sledi objašnjenje (ne pravdanje, da me pogrešno ne shvatite): Pisala sam za HR Blog
na sajtu Moj tim. Međutim to nije najvažniji razlog zašto me nije bilo. Otkriću vam to prvi put: sređivala sam tekstove sa bloga, objavljujem knjigu! Biće tu svakako i novih tekstova, ali tematika ostaje ista – kako zadržati sopstevni integritet i ne menajti ga za poslovni uspeh. Ova knjiga pisana je zbog vas, zbog vaših komentara u mnogobrojnih mejlova podrške koji su mi stizali. Zato vas još jednom molim za pomoć: da zajedno smislimo naslov za knjigu. Ako imate neki predlog za naslov, slobodno mi ga ostavite u komentarima ili mi pišite na mejl. Želim da iskoristim ovu priliku da sa vama podelim deo teksta iz knjige, poglavlje “Život vredan življenja”. Uživajte i recite kako vam se dopalo.

Život vredan življenja, razmislite sami

Svaki period istorije imao je svoje vrednosti, norme i stremljenja. Vreme u kome mi živimo jeste vreme individualizma, vreme materijalnih vrednosti i potrošačkog društva. Vreme je takvo da se većina problema rešava na klik, vreme brzine, raznih tehničkih pomagala, vreme u kome je čovek zaboravio zašto trči i zašto mu je potrebno sve to za čim trči. Materijalne potrebe u vremenu u kom živimo porasle su u nedogled. Deca u osnovnoj školi imaju mobilne telefone, a nekada su nosila školske mantile. Da li se još neko toga seća? Narod pati, jer je ostao duhovno zakržljao, nema vremena od trke za novcem da se bavim bilo kojom drugom oblašću života. Velika mi je želja da ljudi prepoznaju laž koja je postala opšte prihvaćena istina: misao „više je bolje‟, kod nas poznatiju aforistično „od viška ne boli glava‟. Može da zaboli, i to jako i ne samo glava nego celo čovekovo biće grca u suzama. Zašto? Zato što nema novu majicu, auto, novu garnituru za sedenje ili šta već ko misli da mu još treba. Posle toga, gde je prijatelj koji treba da stoji uz njega, ne zato da bi se okoristio, već da ga zagrli razgovorom i razumevanjem, podrškom i prihvatanjem. Ko je taj prijatelj? Ko još ima vremena da sluša? Ko može da sasluša, a da odoli da se ne nadoveže svojom frustracijom?

Molim vas ne shvatite me pogrešno, ne mislim da živimo u nekom novom mračnom srednjem veku. Ne smatram da je čoveku lako da se odupre trendovima koji ga pozivaju da živi udobno, a uzaludno. Sve je više potreban svestan čovek koji ume da razluči šta ga vodi sveukupnom boljitku, a šta u materijalno blagostanje sa unutrašnjom prazninom. Mnogo toga je u ponudi i nije uvek lako naći mesto da se preseče. Možda već mislite da sam idealista? Verujte, i ja se celog života trudim da balansiram u sebi „Biti u postati kroz raditi‟. Ne smatram da čovek treba da bude radikalan i da se okrene samo na jednu stranu. Smatram da čovek može postati celovit. Samo treba da razmišlja o posledicama svojih odluka, a ne da trči kao dete za šarenim lažama i da propada još dublje.

Šta predlažem? Predlažem da kažete ne i odbijete od sebe sve ono što vas udaljava od porodice, prijatelja i vaše suštine. Znam da ponešto i nećete moći da odbijete. I ja živim tu pored vas i među vama, u istom ovom vremenu i u istom ili sličnom prostoru, pa mi je jasno da nekada nešto ne može odmah. Ponešto mora da sačeka. Verujte, kada se u vama razvije želja, kada ojača i kad se ustoliči, ona će krenuti da radi u vama (ili kroz vas) i da pokreće nove obrasce mišljenja i rešavanja problema. Samo ne smete da je ubijete – morate je negovati u ovim teškim vremenima bez sunca. Neophodno je da vam bude stalo do vas! Sve dok je čoveku svejedno što je prazan, što ne vidi smisao, on i ne može imati potrebu da se bori sa tim. On će prihvatiti, a samo prihvatanje crpiće mu životnu svežinu. Na kraju, kada možda i poželi promenu, za nju neće biti snage. Tada je već postao bolestan, iznemogao i samom sebi jadan. Tada već mora da traži pomoć od drugih.

Zašto pričam o smislu i unutrašnjoj ispunjenosti u knjizi u kojoj je tema menadžment? Zato što put do vrhunskog menadžera zahteva veliki rad i odricanja. Često se desi da se taj podvig juri na račun drugih vrednosti. Onda se, iako uspe u tome da postane vrhunski menadžer, desi da ostane samo prazan i utučen čovek. To ne mora da bude tako, ne, zaista ne mora. Zato želim da skrenem pažnju, jer je pravo vreme za ovakvu promenu odmah. Vreme je čim ste spoznali da niste ispunjeni, čim uvidite da ste stalno premoreni, kad prvi put pomislite da se ne smejete od srca.

Sasvim je u redu da u nekom momentu odbijete unapređenje koje su vam ponudili na poslu, jer vidite da će vam oduzeti još vremena i udaljiti vas od porodice. Poznanici mi kažu: „Da, lako je to reći, pa i uraditi, ali ja se plašim da odbijem. Plašim se da ako kažem „ne‟, to će me pomeriti ka začelju, a začelje na kraj reda. Znaš li koliko sam uložio da budem tu gde sam sad?‟ Verujte mi, stvarno razumem strah, nisam sve ove godine preživela bez strahova u ličnom iskustvu. Iz istog tog iskustva ipak, znam da je scenario koji smo razvili u glavi uglavnom gori nego što će ikad biti u realnosti. Znam, ko odbije unapređenje udaljava se od centra moći i odlučivanja, ali koje su druge posledice? Imaćete manju platu? Zapravo, ostaće ista. Da li je novac to za čime u ovom momentu žudite? Ili više vredi vreme koje ste sačuvali? Da li nam je za vreme koje bismo oslobodili potreban novac? Koliko košta san, odmor, druženje, dobra knjiga koju već ko zna koliko dugo nemamo vremena da pročitamo? Činjenica je: što je umorniji, čovek sve više grabi, a u stvari treba da pusti da bi mu bilo lakše. Paradoks, zanimljivost i živa istina.

Pokušala sam da dam predloge, ali vi ste ti koji morate da tragate za svojim rešenjem. Samo nikada nemojte poverovati ljudima koji vam kažu da rešenja nema, da je muka i patnja čovekova sudbina. To nije istina! Čovek se svakako i pomuči, s vremena na vreme prolije neku suzu, nekad pomisli da je u bezizlaznoj situaciji, ali se na kraju sve to razreši. Svako od nas ima svoj smisao, poseban i jedinstven, i baš zbog toga čovek treba da nađe svoj odgovor.

Pravi smisao čoveku ne može biti da ima. Da ima kuću, da ima vikendicu, da ima auto. Naravno da nećete živeti u šatoru, ali ne može celo postojanje da se svede na imanje. Mora da ima on, mora da ima i njegova žena, pa moraju da imaju i njegova deca i tako u nedogled. Baš zbog toga je besmisleno. Super je što oni imaju, ali šta posle, šta s tim? Imanje će se povećavati da bi se povećavali izazovi? Dok god jurimo za takvim izazovima, praznina i unutrašnja glad će rasti. Mi često prepoznamo, pa tu prazninu zatrpamo kupovinom nove igračke. Svaki trenutak takve spoznaje je pravo vreme da uronimo duboko u svoje biće i zapitamo se: „Ko sam postao? Kakav sam čovek? Kome sam pomogao? Kome sam ikada dao podršku, znanje, ruku? Ima li u meni ljubavi samo za mene ili i za druge?‟ Instant rešenje ne postoji. Tražite i naći ćete ga, svako svoje, posebno.