Vrlo često kada se ljudima pomene tema ciljevi, ljudi odreaguju sa nekom težinom i mukom u stomaku. Šta sada još i to! Razmišljajući o svom prethodnom iskustvu i ljudima koje sam upoznala i sa kojima sa pričala o ciljevima, shvatila sam da prvi problem koji se javlja je što ljudi postavljaju sebi ciljeve koje ustvari ne žele.

Da vidimo šta je ono što se ne želi?

Najčešće se ne želi preći put koji potrebno da bi se došlo do cilja. Za ostvarenje bilo kog cilja potrebna je samodisciplina, odlaganje trenutnog zadovoljstva zarad budućeg. Potrebno je ući u oblasti koje se nedovoljno poznaju, potrebno je rizikovati, uložiti dodatni napor, razmišljati – čitaj domisliti drugačije rešenje trenutne faze kroz koju se prolazi, potrebno je uložiti mnogo rada i odricanja.

Vrlo često se sam cilj zaista ne želi. Već se isti posmatra kao nešto što je poželjno, potrebno. Cilj se posmatra kao sredstvo koje će premosti jaz između trenutnog stanja u kvazi željeno stanje.

Ciljevi su se kroz odrastanje i razvoj uglavnom neselektivno prihvatali od različitih autoriteta, prvo od najužeg okruženja – roditelja, babe i dede, ključnih figura u okviru rodbine, zatim od vršnjačke grupe – u zabavištu, školi, fakultetu, zatim u poslovnom okruženju i od životnog partnera. Vrlo često čovek da bi zadržao prijateljske odnose nesvesno je prihvatao različite obrasce ponašanja, jer je socijalno biće i potrebna mu je pažnja. Setite se još od vremena kada su krenuli prvi izlasci u grad, da je u svakom društvo bilo par ljudi koji su nametali i dinamiku izlazaka kao i samo mesto, većina se prilagođavala a da baš to zaista nisu želeli. Ali nisu imali način da u tom trenutku kažu ne, nije im se ostajalo kod kuće, ili nisu imali drugo društvo kao zamenu, ili nisu voleli biti sami. To je upravo ta polovičnost o kojoj pričam. Ne želim to što mi je na dohvat ruke, ali šta ću drugo. Ne znam kako da kažem ne onome što me ne ispunjava, ne raduje, onome što ustvari ne želim, a vrlo često ni ne razmišljam o svemu tome. I onda dođe odraslo doba i treba postaviti cilj, i na samu pomisao čoveku pripadne muka 🙂

Zato je prva i osnovna stvar postaviti cilj koji želite. Cilj koji stvarno, iskreno želite.

Kada pomislite na njega ozari vas sunce, momentalno se mobilišu unutrašnje snage i spremni ste za akciju. Nema potrebe da čovek kalkuliše sam sa sobom, na taj način će samo biti nesrećan.

U redu šta vi vrednujete?

Potrebno je napraviti izbor.

I sada razmislite o cilju prvo sa aspekta: Šta je ono što ja zaista želim? Šta me inspiriše? Šta probudi svaki delić mog sopstvenog bića? Oko čega potpuno zatreperim na samu pomisao da je to deo mog života? Ne razmišjajte u ovoj fazi, da li je to moguće ili nemoguće, već šta zaista želite?

Razmislite kroz retrospektivu, o ključnim odlukama koje ste doneli u svom sopstvenom životu i ciljevima koje ste ostvarili.

Sada napravite spisak i pored stavite oznaku – da ovo sam zaista želeo/la.

Izbrojte koliko ste do sada doneli odluka koje ste stvarno želeli.

Sagledajte iz ove trenutne perspektive šta su vam ciljevi koje ste želeli zaista doneli.

Šta su ostvareni ciljevi koje ste polovično želeli šta su vam doneli.

I sada odgovorite sebi na ključno pitanje: Čiji je ovo život?

U redu, kada dođete do toga da je vaš, tada razmislite i odgovorite sebi  potpuno iskreno na pitanje:

Šta zaista ja želim?

Šta god da je to. To ste vi i to je vaš život. I zapamtite rešenje uvek postoji ako se traži.

Vidimo se uskoro i ne brinite ničija slika nije sjajna, samo ako to sebi prizna. I sada iz ove perspektive mnoge stvari čovek ne bi uradio. Ali nije znao, ili se nadao da će biti drugačije i to je u redu. To se zove razvoj, sazrevanje, osvešćenje. Problem jedino nastaje u momentu kada čovek zna šta želi i ništa ne radi po tom pitanju. A mi ćemo raditi po tom pitanju promišljeno i sistematično i uskoro stiže novi post. Bavićemo se ciljevima dok ih ne savladamo.

Kako bi inače drugačije 😉

Držite se i saznajte šta zaista želite. To morate uraditi sami.