Donošenje odluka je sastavni deo svačijeg posla, samo se razlikuje odnos prisutva programiranih i neprogramiranih odluka. I upravo je to ono što čini nečiji posao više ili manje složenim i stresnim.

Koliko je struktuirana ili nestruktuirana situacija – odnosno koliko rizika i neizvesnosti  je uključeno u donošenje odluke.
Situacije u kojima nam je sve poznato, ishod je potpuno predvidljiv, tada govorimo o programiranim odlukama.
Npr. Naručivanje kancelarijskog materijala, tačno znate potrošnju i pravo vreme kada treba da naručite isti. Nema nepoznanica odluku donosite gotovo rutinski. Sve je već poznato, trebate samo da izvršite. To su po pravilu operativni poslovi. Međutim, svako u svom poslu bez obzira na kom nivou menadžmenta i složenosti  posla radi donosi programirane odluke koje za njega i jesu takve, ali za čoveka nižih sposobnosti i kvalifikacija (ili pripravnika)programirane odluke su za njega  dok ih ne savlada neprogramirane. Vodite računa o podrazumevanju, da to što je vama uobičajeno, nekom drugom je velika nepoznanica (najčešća greška kod delegiranja).
Donošenje odluka se komplikuje kada nepostoje već unapred smišljena rešenja, suočavate se sa jedinstvenom situacijom za koju su sva rešenja nova.  Nemate sa čim da je poredite.Poslovi koji većim delom sadrže donošenje neprogramiranih odluka u toku procesa rada, su izuzetno složeni, vrednovani i naravno plaćeni. Tako da imate situaciju da su ljudi visoko obrazovani stručnjaci, ali rade kao izvršioci i nemaju menadžersku funkciju, oni takođe mogu biti plaćeni kao menadžeri, upravo zato što na dnevnom nivou donose tako složene odluke, i naravno njihovi rezultati rada zavise upravo od dobro donešene odluke, ali i od izvršenja odluke koje je u skladu sa standardom izvršenja i vremenskim zahtevom.
I sada imate osnovno pravilo koje sam zapazila, da u velikim kompanijama imate vrlo jasne procedure,  definisan stepen ovlašćenja za donošenje odluka različitog stepena struktuiranosti. Odnosno zna se tačan opis posla, odgovornosti, ovlašćenja i tu nema odstupanja. U prevodu ne postoje situacije da zaposleni na operativnom nivou razmatraju strateške odluke 🙂 U manjim sistemima imate visoku složenost posla za sve zaposlene, uloge nisu jasno definisane,  i vrlo često se dešava da ljudi imaju odgovornost za rezultate rada ali nemaju ovlašćenja da isti unaprede. Da se razumemo i jedan i drugi sistem ima svoje prednosti i mane, odnosno nije lako raditi ni u malom ni u velikom sistemu, samo je vrlo različito. U velikom sistemu pritisak ali ujedno i olakšanje upravo kreira sama struktuiranost, složenost posla se ogleda u kontinuiranom uvođenju promena. U malom sistemu čovek da bi „preživeo“ morao izuzetno da razvije socijalne veštine, predikciju, kreativnost i dovitljivost. I zato se po pravilu izuzetno teško uklapanju ljudi koji dolaze iz velikog sistema u manji, osim ukoliko dolaze na rukovodeće pozicije gde imaju ovlašćenja da donesu i sprovedu nestruktirane odluke. Takođe vrlo verovatno će se čovek iz manjeg sistema u velikom sistemu dosađivati na poslu, jer mu nedostaje u velikoj meri neizvesnost, i uticaj rezultata rada njegovog radnog mesta nema veliki značaj u rezultatima rada cele kompanije. Odstupanja od gore navedenog postoje, ali samo odstupanja, uglavnom je situacija bukvalno ovakva.
Stepen izvesnosti ili neizvesnosti predstavlja rizik, kojim upravljamo po principu objektivne i subjektivne verovatnoće.
Objektivna verovatnoća je ono što je merljivo, dokazano, već uočeno.
Subjektivna verovatnoća je naša lična procena, koja je najvećim delom zasnovana na našem prošlom iskustvu, bez obzira da li je bilo uspešno ili neuspešno. Svako od nas može imati iste objektivne informacije i isti procenat objektivne verovatnoće, ali način kako će postaviti subjektivnu verovatnoću zavisi isključivo od same osobe. Njenih znanja, sposobnosti: divergentnog ,konvergentnog, konceptualnog i apstraktnog mišljenja, vrednosti, stavova i ne smemo zaboraviti i ličnih interesa.
I kao što kompanije smanjuju rizike tako što prate kretanja na tržištu, rad konkurencije … svaki profesionalac prati svoje znanje i stručnost u odnosu na kolege iz struke u različitim industrijama i procenjuje gde se nalazi u odnosu na svoju viziju, cilj i plan. Saznanja  do kojih ste došli, plus prošlo iskustvo u velikoj meri određuje inicijalni kontekst u kom će se čovek  kretati u svojoj karijeri.
Zaista živimo u vreme informacija. Pomoću informacija u mogućnosti smo da kroz analizu prošlosti i sadašnjosti , uradimo novu vrstu sinteze i napravimo pretpostavke o budućnosti.
Međutim to važi samo ukoliko se u bliskoj budućnosti ne desi radikalna promena, koja će kreirati novi kontekts, novu platformu, novu konstelaciju snaga u radu.
Čovek u svom saznanju ima mnoga ne osvetljena polja, na njemu je da kroz druženje, poslovnu razmenu iskustava i učenje nastoji da umanji rizik neprogramiranih odluka.
Iskustvo nam pomaže da procenimo koja je najrelevantnija informacija u moru drugih informacija i kako da je razumemo, tumačimo i dalje komuniciramo. Zato i nije čudo da svako od nas voli da se posavetuje kada treba da donese vrlo važnu odluku sa nekim ko je stručan u svom poslu i ima veliko iskustvo.
I zato pričajte sa ljudima, razmatrajte uvide do kojih ste došli i pustite druge da prošire vaš svet.
Budite primarno zainteresovani za njihov svet, i upravo će ta saznanja, posvećenost i slušanje obogatiti vaš svet.
Koliko reči! Samo sam htela da vam kažem da možemo smanjiti složenost donošenja neprogramiranih odluka, tako što ćemo proveriti da li imamo sve relevatne objektivne informacije, da bi bili sigurni da smo dobro postavili objektivnu verovatnoću. To je nekako jasno kao dan.
Ali ključna stvar se dešava da se subjektivna verovatnoća povećava samo ako izađemo iz sebe i pustimo druge da prošire naše vidike.

Hvala vam što svojim komentarima i mejlovima širite moje vidike!
Budite dobro, čujemo se uskoro.